Autor: Ro­ger An­gell


Ka­snim na ove iz­bo­re u do­slov­nom smi­slu. U po­ne­de­ljak sam na­pu­nio 96 go­di­na, a u no­vem­bru ću iza­ći na svo­je 19. iz­bo­re za pred­sjed­ni­ka SAD. Pr­vi put sam gla­sao 1944. go­di­ne za svog vr­hov­nog za­po­vjed­ni­ka Franklina Delanoa Roosevelta; po­slao sam svoj glas po­štom iz va­zdu­ho­plov­ne ba­ze na Pa­ci­fi­ku. Bio je to uz­bu­dljiv tre­nu­tak, ali ne ta­ko zna­ča­jan kao što će bi­ti gla­sa­nje 8. no­vem­bra ove go­di­ne, naj­va­žni­je u mom ži­vo­tu. Na­ša ze­mlja se su­o­ča­va sa naj­ve­ćom opa­sno­šću u svo­joj isto­ri­ji od ku­ban­ske ra­ket­ne kri­ze 1962, ili mo­žda od 1943, ka­da su si­le Oso­vi­ne dr­ža­le ve­ći dio Evro­pe, a Ja­pan ve­ći dio Pa­ci­fi­ka, od Ale­u­ta do So­lo­mon­skih ostr­va, i ka­da je is­hod ra­ta još uvjek bio ne­iz­vje­stan.
Vje­ro­vat­no­ća da Do­nald Tramp bu­de iza­bran za pred­sjed­ni­ka kao da se sma­nju­je. Ja ću gla­sa­ti za Hi­la­ri Klin­ton, od­luč­no i sa po­vje­re­njem. Njen ži­vot je od­u­vijek bio po­sve­ćen jav­noj slu­žbi i bo­ljem ži­vo­tu dje­ce i ne­volj­ni­ka. Ona je pa­met­na, ja­ka, du­bin­ski in­for­mi­sa­na, ima iz­van­red­no is­ku­stvo sa iza­zo­vi­ma i ri­zi­ci­ma na­šeg ne­sta­bil­nog svi­je­ta ko­ji se ne­pre­kid­no mi­je­nja i po­sve­će­na je do­bro­bi­ti lju­di ši­rom svi­je­ta. Nje­ne ti­je­sne ve­ze sa ma­nji­na­ma do­pri­ni­je­će rje­še­nju kri­ze na­ših lo­kal­nih po­li­ti­ka. Po­ne­kad joj za­mje­ram ne­str­plje­nje u od­go­vo­ri­ma na pi­ta­nja o gre­ška­ma iz pro­šlo­sti, ali ne sum­njam u nje­ne mo­ti­ve. Ni­sam oča­ran ve­za­ma Fon­da­ci­je Klin­ton sa ve­li­kim nov­cem, ali ne vi­dim ni­je­dan do­kaz da je ona iz to­ga ne­za­ko­ni­to pro­fi­ti­ra­la. Go­spo­đa Klin­ton će bi­ti ja­ka i od­luč­na pred­sjed­ni­ca – naj­zad će­mo i mi do­bi­ti že­nu li­de­ra – a mo­žda će se po­ka­za­ti i kao uje­di­ni­telj­ka.
Tram­po­va kam­pa­nja je ri­ja­li­ti u ko­me je on pre­zi­ra do­sto­jan, ali in­tri­gan­tan glav­ni lik. „Ne pod­no­sim ga“, ka­žu lju­di, „ali či­nje­ni­ca je da je ne­u­mo­ran“. Svi zna­mo ra­na ogre­še­nja go­spo­di­na Tram­pa: no­vi­nar­ka ko­joj „krv ide iz… če­ga god“; ru­ga­nje no­vi­na­ru sa tje­le­snim ne­do­stat­kom; zlob­na pri­mjed­ba o mek­sič­kom po­ri­je­klu jed­nog su­di­je; vri­je­đa­nje ro­di­te­lja po­gi­nu­log voj­ni­ka Kha­na, no­si­o­ca Zlat­ne zvi­je­zde; obe­ća­nje da će bi­ti de­por­to­va­no 11 mi­li­o­na – ili 2 mi­li­o­na – mi­gra­na­ta bez pa­pi­ra i ta­ko da­lje. Sva­ki od ovih po­stu­pa­ka ga dis­kva­li­fi­ku­je kao kan­di­da­ta ko­ji, ako po­bi­je­di, tre­ba da pred­sta­vlja sve gra­đa­ne, ali mno­gi su sprem­ni da ih pre­tvo­re u sit­na ljud­ska ogre­še­nja. „To je sta­ri do­bri Do­nald – ta­kav je, šta da se ra­di.“
Po­seb­no mi je za­sme­tao nje­gov us­put­ni ko­men­tar ne­gdje po­čet­kom av­gu­sta, ka­da mu je je­dan ve­te­ran, nje­gov po­što­va­lac, po­klo­nio re­pli­ku Lju­bi­ča­stog sr­ca: „Odu­vjek sam že­lio da do­bi­jem Lju­bi­ča­sto sr­ce“, re­kao je go­spo­din Tramp. „Ova­ko je mno­go lak­še“. Lak­še od če­ga? Od to­ga da se za­i­sta pri­dru­ži oru­ža­nim sna­ga­ma (imao je pri­li­ku za to, ali se iz­vu­kao kao mno­gi dru­gi) i po­gi­ne ili bu­de ra­njen? Svo­jim dje­čač­kim snom on do­vo­di u pi­ta­nje po­la mi­li­o­na mla­dih Ame­ri­ka­na­ca ko­ji su po­gi­nu­li u ra­to­vi­ma to­kom mog ži­vo­ta i još mno­go vi­še njih či­ji su ži­vo­ti upro­pa­šće­ni te­škim ra­nja­va­nji­ma u tim ra­to­vi­ma.
Ovo shva­tam kao lič­nu uvre­du jer sam je­dan od po­sled­njih pre­ži­vje­lih od 16 mi­li­o­na Ame­ri­ka­na­ca ko­ji su na raz­ne na­či­ne uče­stvo­va­li u mom ra­tu, Dru­gom svjet­skom. Sam ni­sam bio u bor­ba­ma, ali u tom ra­tu sam iz­gu­bio dvadesetak pri­ja­te­lja, škol­skih dru­go­va i dru­ga­ra iz mla­do­sti, ko­ji su u mom sje­ća­nju i da­lje mla­di. Tu je i moj pri­ja­telj Gard­ner, pje­ša­dij­ski ka­pe­tan ko­ji se is­kr­cao u Nor­man­di­ji i bo­rio u hirt­gen­skoj šu­mi, Ahe­nu i bi­ci za Ar­de­ne; dva­put je ra­njen, do­bio je mno­štvo me­da­lja i od­li­ko­va­nja, me­đu osta­li­ma i fran­cu­ski Rat­ni krst i uvijek se na­mr­šti ka­da ču­je gr­mlja­vi­nu. Tu je i moj po­koj­ni zet Ne­il, ko­ji je dva da­na le­žao ra­njen u bi­ci za Bel­for i ko­ji je ci­je­log ži­vo­ta cup­kao sa šta­pom, a pred kraj i sa dva. Sva­ki Ame­ri­ka­nac mo­je ge­ne­ra­ci­je mo­že da is­pri­ča ta­kve pri­če i svi mi zna­mo – iako smo se tru­di­li da za­bo­ra­vi­mo – da je u tom ra­tu ži­vo­te iz­gu­bi­lo 70 mi­li­o­na lju­di ši­rom svi­je­ta.
Go­spo­din Tramp je ro­đen 1946, ne­po­sred­no po za­vr­šet­ku tog ka­ta­kli­zmič­nog do­ga­đa­ja 20. vi­je­ka, a pu­no­ljet­stvo je ste­kao 60-ih go­di­na, u vri­je­me ka­da se o po­sle­di­ca­ma i okrut­no­sti­ma ra­ta de­ba­to­va­lo kao ni­ka­da ra­ni­je, ali iz­gle­da da se sko­ro ni­šta od to­ga ni­je do­ta­klo tog kan­di­da­ta ko­ji sma­tra da tre­ba da­ti nu­kle­ar­no oruž­je Ja­pa­nu i Ju­žnoj Ko­re­ji i iz­bje­ga­va da se iz­ja­sni o to­me šta bi ra­dio kao naš vr­hov­ni ko­man­dant. Zbog sve­ga to­ga du­bo­ko sum­njam u iskre­nost nje­go­ve bri­ge za na­še ve­te­ra­ne, kao i u to da on ima bi­lo ka­kvu pred­sta­vu o nji­ho­vim pat­nja­ma.
Znam da su mo­ji sta­vo­vi ti­pič­ni za čo­vje­ka mo­jih go­di­na, ali na­dam se da ću ubi­je­di­ti i ne­kog mla­đeg ili neo­d­luč­nog. Po­zi­vam ih da po­di­je­le sa mnom jed­no sva­ko­dnev­no is­ku­stvo – tre­nut­ke usred no­ći ili sa­o­bra­ćaj­nog če­pa, ka­da ot­kri­va­mo da su na­še na­knad­ne mi­sli još uvjek tu: Za­što sam ika­da…? Šta ako…? Sa­da mi je ja­sno… I da on­da za­sta­nu i do­mi­sle svo­je sum­nje – po­stu­pak ko­ji nas smi­ru­je i či­ni zre­li­ji­ma. To je re­če­ni­ca ko­ju je su­di­ja Le­ar­ned Hand že­lio da vi­di u sva­koj ško­li, cr­kvi i sud­ni­ci Ame­ri­ke: „Pre­kli­njem vas… uvjek po­mi­sli­te da mo­žda gri­je­ši­mo.“
Go­spo­din Tramp ima i dru­ge ne­do­stat­ke i ga­fo­ve ko­je ni­sam po­me­nuo: čud­no­va­tu lju­bav pre­ma Vla­di­mi­ru Pu­ti­nu; uni­šta­va­nje ži­vo­ta i na­da ma­lih in­ve­sti­to­ra i pred­u­zet­ni­ka ko­ji ni­su ima­li sre­će da svoj bi­znis po­ve­žu sa nje­go­vim; bu­da­la­stu pe­to­go­di­šnju kam­pa­nju „kr­šte­ni­ce“, sa­da opo­zva­nu bez po­zi­va­nja na od­go­vor­nost – ali na stra­nu sve to. On se pred­sta­vlja kao čo­vjek ko­ji ni­ka­da ne uz­mi­če, ne za­sta­je i ne gu­bi. On mo­ra da po­bi­je­di, uvijek je u na­pa­du, ali pri­je i po­sle sve­ga uvijek bri­ne: „Ka­ko iz­gle­dam?“ To je po me­ni ključ­na stvar, da ima­mo po­sla sa čo­vje­kom ko­ji je­di­nu po­tvr­du svog uspje­ha tra­ži i na­la­zi u nar­ci­stič­kom ogle­da­lu.
Ako Do­nald Tramp po­bi­je­di na ovim iz­bo­ri­ma, nje­go­ve no­ći u Bi­je­loj ku­ći li­či­će na no­ći pred­sjed­ni­ka Oba­me. Ka­da uve­če po­že­li la­ku noć svo­joj po­ro­di­ci, Oba­ma osta­je sam sa bu­ji­com in­for­ma­ci­ja ko­je mu sti­žu iz bez­broj na­ci­o­nal­nih i me­đu­na­rod­nih iz­vo­ra, od ko­jih su mno­ge dr­žav­na taj­na. Oko­li­na mu je ve­le­lep­na, ali pro­sto­ri­ja u ko­joj sje­di je tam­na i ti­ha. Tu i ta­mo na­i­đu dje­li­ći do­brih vi­je­sti, ali je mno­go vi­še kr­vo­pro­li­ća, uz­bu­na i opa­sno­sti ko­je vre­ba­ju sa svih stra­na. Smi­sao tih vi­je­sti je če­sto pri­kri­ven ili pro­tiv­re­čan ili pro­sto ne­do­ku­čiv. A on­da do­la­zi vri­je­me tvi­to­va­nja. Ra­đa se no­vi dan, a sa njim i no­vi na­let lo­ših vi­je­sti – još jed­na po­li­cij­ska puc­nja­va na za­pa­du, još je­dan bom­baš sa­mo­u­bi­ca u Je­me­nu i dru­ge hit­ne in­for­ma­ci­je iz svi­je­ta za­hva­će­nog te­škim ju­tar­njim do­ga­đa­ji­ma. Ame­rič­ki pred­sjed­nik na sve to ne­ka­ko mo­ra da od­go­vo­ri, ali Tramp bi uvijek imao pre­ču bri­gu: „Ka­ko iz­gle­dam?”
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net